Od onih koji obećavaju hiljade novih radnih mesta, veće plate i penzije i više investicija, preko onih koji poručuju da građane neće zaposliti i neće dovoditi strane ulagače, do onih koji ne poručuju ništa. Nakon što je Republička izborna komisija obnarodovala 11 kandidata za šefa države, javnost, doduše, ona koja prati državni javni servis, u prilici je da čuje i njihove izborne programe. Kako ih većina nije svoje programe objavila na zvaničnim internetskim stranicama, glasačima ostaje da hvataju njihovo predstavljanje na RTS-u, a sudeći po onome što se u tim emisijama moglo čuti od prvih šest takmičara za šefovsku poziciju, ciljeve i teme su postavili široko, dobrano odstupajući od Ustavom definisanih ovlašćenja predsednika.
Većina ih puca na ekonomiju – dalji razvoj, investicije, privredne reforme, jačanje industrije, poljoprivrede… Uz mantru o tome kako nam je mnogo dobro, a biće još bolje, perjanica vladajuće koalicije, predsednik vlade Aleksandar Vučić, glasan je i u tome. Ne propušta ni u jednom, pa ni u nastupu u kojem je predstavio program, da podvuče kako nastavlja konzistentnu ekonomsku reformu, koja je, recimo, “postavila temelje za rast plata i penzija”.
– Plate i penzije će samo rasti ubuduće. Sva obećanja pre izbora – ispunim posle izbora, dok protivnici „podižu“ plate i penzije i pre izbora, kao da je to pitanje političke odluke, a ne obezbeđenih uslova za rast na zdravim osnovama – poručuje Vučić.
O tome kako su nam rasle plate i penzije najtačnije se, tako bi barem trebalo, vidi iz podataka državne statistike – plata je u Srbiji u 2016. godini u proseku bila 46.097 dinara, tek za oko 1.600 dinara veća nego u 2015, kada je prosek iznosio 44.432 dinara. Penzije u Srbiji su među nižima u regionu, a 2015. prosečna je bila 23.159 dinara. Vučić je nekoliko puta obećavao povećanje penzija, smanjenih poslednji put od 10 do 22 odsto – za oko 700.000 penzionera. Bio je, dakle, već u poziciji da obećava pre izbora, a obećanja ispunjava posle – pa nije.
No, ključno je pitanje zašto Vučić bilo šta obećava u ovoj kampanji i sa mesta predsednika Srbije kada je sve to mogao da uradi sa pozicije predesednika vlade? Kakva je potreba da se odriče onoga što može i odakle može, a obećava da će to uraditi sa mesta kojem takve stvari ne pripadaju i s kojeg ne bi trebalo da se bavi tim pitanjima? Sad se s takvog mesta sklanja, a obećava li obećava. I još kaže kako ostali kandidati podižu plate i penzije pre izbora. Ali, svi ostali nisu imali priliku da to urade – on jeste. Svi ostali mogu da obećavaju, jer ih nismo videli na poziciji premijera – on ne može jer je još uvek u njegovim rukama izvršna vlast. Otkud tako čvrsto uverenje da će obećanja ispuniti sa nove pozicije? I da li kandidati za predsednika uopšte treba da imaju politički program?
Predsednik nema nadležnosti da sprovodi konkretne politike
– Pitanje od koga i moramo da krenemo jeste da li bi predsednički kandidati trebalo da imaju određene izborne programe i šta bi u njima trebalo da bude? Često slušamo od mnogih političkih aktera kako samo oni imaju programe, a svi ostali ih nemaju, već samo kritikuju. Kao što znamo, izvršna vlast je prema političkom sistemu Srbije smeštena isključivo u Vladi, koja utvđuje i vodi politiku. Bitno je naglasiti da se pod političkim programom smatra operacionalizacija ideoloških stavova u konkretne mere – javne politike – objašnjava u razgovoru za VOICE saradnik na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, doktorand Boban Stojanović. – Mi nemamo ni razvijene partijske programe sa specifičnim predlozima politika kao osnovne partijske programe, nemamo ni razvijene izborne platforme stranaka, a bilo bi suludo očekivati da to imamo od predsedničkih kandidata. Posebno što kandidat, kada bi postao predsednik, bilo kakav „polisi program“ (policy program) ne bi mogao da realizuje, jer nema institucionalnu nadležnost da tako nešto učini.
Stojanović naglašava da se od predsedničkih kandidata može očekivati da u kampanji iznose načelne ideološke stavove i stavove povodom nekih bitnih pitanja po državu u datom trenutku, ali sve ostalo je bespotrebno jer predsednik nema nadležnost da sprovodi bilo kakve konkretne javne politike. Tu se, veli, javljaju tri dodatna problema. Prvi – čime onda da se kandidati predstave biračima? Drugi je u tome što je u tradiciji Srbije da se predsednička funkcija smatra najvažnijom u političkom sistemu iako ona nije, a treći to što su na svim prethodnim predsedničkim izborima su kandidati nudili “polisi” predloge (nerazvijene, načelne), više kao obećanja boljeg života, investicija, rasta standarda, i to se u manjoj ili višoj meri nastavlja i ove godine.
– Takođe, uvek su predsednički kandidati bili predsednici i lideri političkih partija, a kada smo imali i spojene predsedničke izbore sa parlamentarnim, spajanje kampanja je bila neminovnost. Prema tome, problem je u obema stranama – kandidatima koji nude nešto što realno sa pozicije predsednika ne mogu da sprovedu, čak ni da utiču, a sa druge strane, i birači koji žele da im jedina osoba koju biraju direktno (imenom i prezimenom) reši društvene i političke probleme. Problem je u suštinidelom u institucijama, a delom u političkoj tradiciji i kulturi u kojoj je naglašen autoritarizam, liderstvo, vođstvo – objašnjava Stojanović.
On ocenjuje da su neki od kandidata umereni u svojim kampanjama i govore relativno u okvirima nadležnosti koje predsednik zaista i ima, iako se niko nije u potpunosti bazirao isključivo samo na tome.
– S druge strane, imate program Vuka Jeremića koji bi bio jedan solidan program za parlamentarne izbore i daleko je širi od okvira predsedničkih nadležnosti. On je odgovorio na zahteve birača i nešto im ponudio svestan da ako izađe na izbore bez bilo kakvih predloga i obećanja, da praktično nema „šta da ponudi biračima“. Tu je i aktuelni premijer koji vodi kampanju kao da se opet kandiduje za premijersku funkciju i kao da imamo parlamentarne izbore u kojima koristi „rezultate“ prethodnog rada. I ako Vučić ukoliko bude predsednik, institucionalno neće moći da utiče na bilo šta o čemu u kampanji govori. Međutim, on je svestan da deo građana od njega to očekuje i koristi funkciju na kojoj je za predsedničku kampanju – ističe Stojanović.
Vaninstitucionalno i neustavno
Stojanović ocenjuje da je Vučić odlučio da se kandiduje za predsednika isključivo zbog toga što je uvideo da je postojala ogromna šansa da Nikolić izgubi izbore (ili bilo koji drugi SNS kandidat), što s obzirom na svoj rejting i rejting stranke nije smeo da dozvoli. Između ostalog, jer bi neki opozicioni budući predsednik dobio ogromnu medijsku moć, što bi svakako uzdrmalo samu Vučićevu vlast.
– Za Vučića prelazak sa premijerske na predsedničku poziciju ako pobedi neće predstavljati veliki problem, s obzirom na to da će kroz uticaj u stranci koji ima, definitivno ostati osoba koja će kreirati i voditi politiku Vlade RS. Neinstitucionalno i neustavno, ali slično kao što je Tadić radio u svom drugom mandatu. Kroz uticaj koji ima u partiji kontrolisaće poslanike, ministre i budućeg premijera. Prema tome, njemu to neće oduzeti moć koju ima i samo će opet u potpunosti urušiti politički sistem i političke institucije jer će neformalno sva moć biti u njegovim rukama. Do sada je Vučić bio na poziciji koja zaista nosi najveću političku moć u Srbiji (predsednik Vlade) i gotovo svakodnevno je izlazio iz okvira te moći. Sada će ostati na istom nivou moći (vaninstitucionalno, kroz poziciju predsednika ubedljivo najveće stranke u Srbiji), a biće na poziciji koja je manje-više protokolarna i bez izvršnih ovlašćenja. Svakako jako loše po demokratiju i političke institucije u Srbiji – naglašava Stojanović.
Priča o političkoj zloupotrebi
Politikolog prof. dr Duško Radosavljević naglašava da u kampanji za predsednika uopšte ne bi trebalo da budu ovakve teme prisutne, “osim ako nećemo da igramo igru spomenara – šta mislite o određenoj temi”.
– Zahvajjujući političkom sistemu i Ustavu, koji predsedniku daje malo ovlašćenja, a istovremeno insisitira na biranju predsednika glasovima svih birača, imamo situaciju da se kandidati ponašaju kao mnogo veći politički igrači nego što bi trebalo da budu. A ako ga svi biraju, onda se u političkoj borbi posebno ističu teme koje predsednik ne može uopšte da pokrene niti da ih realizuje – kaže Radosavljević. – Aleksandar Vučić uzurpira mesto predsednika vlade vodeći ovu kampanju. On se javnosti obraća kao predsednik vlade i kroz ove izbore nam otkriva šta će raditi vlada koju on neće voditi. Već vidi sebe kao izabranog predsednika i utiče predominantno na političku scenu, tako što će raditi isto što i Boris Tadić – preko pozicije slabog predsednika vlade, a objektivno kontrolišuću većinu u parlamentu nametaće političku agendu. To je priča političke zloupotrebe.
Radosavljević ocenjuje da je kampanja puna političkih zamki i golova iz ofsajda i napominje da se kandidati ne tuku za položaj sa kojeg mogu bitno da menjaju političke odnose u Srbiji.
–Bilo bi dobro da predsednik vlade kaže kako to da ide na slabiju političku poziciju, a misli da će unaprediti reforme u Srbiji. A sva obećanja će staviti u program vlade u kojoj on neće biti na čelu – ukazuje Radosavljević.
Slađana Gluščević (VOICE)
